O svetu u kojem je toliko malo prave ljubavi, a toliko stvari kojima, iako nisu bitne – „zatrpavamo“ sebe, govori prva predstava prikazana na ovogodišnjem A.N.F.I .teatru
Treći dan A.N.F.I. teatra doneo nam je svež „kiseonik“ u Kraljevo. Iako je aktuelna epidemiološka situacija, nažalost, postala svakodnevnica, uz poštovanje propisanih mera zaštite, ograničen broj gledalaca imao je prilike da ponovo ,,prodiše’’ gledajući dugo očekivan povratak teatra.
Prva prikazana predstava bila je „Kiseonik“, rađena po tekstu Ivana Viripajeva, u režiji Milje Mazarak. Glumački dvojac čine Sofija Mijatović i Miloš Lazarov, a predstava je ujedno i master rad Sofije Mijatović, na repertoaru Narodnog pozorišta Sombor – u čemu A.N.F.I. pokazuje da i dalje čvrsto stoji iza ideje da upravo on bude podrška mladim umetnicima.
Predstava „Kiseonik“ predstavlja simbiozu scenskog i muzičkog stvaralaštva, koja na neki način predstavlja glas čitave jedne generacije. Sastoji se iz 10 kompozicija koje započinju važnim religijskim pitanjima, koja nameću tematiku svake, a zatim se od te osnove granaju u nešto dublje i složenije.
Radnja je zasnovana na sukobu glavnih likova, momka iz provincije – Saše i devojke iz moskovskog velegrada – takođe Saše. Ono oko čega se oni slažu, kako govore nosioci likova, jesu savest, ljubav i glavna moralna načela i pitanja.
– Naš sukob se zasniva na više nivoa, jedan od onih osnovnih je da sam ja urbana devojka iz velikog grada i onda ta vrsta svesti kod jednog i kod drugog nikako ne mogu zajedno. A postoje i drugi, mnogo dublji sukobi, koji proizilaze iz toga, a koji su usko vezani za tu stvarnost – ističe Sofija Mijatović.
Likovi predstavljaju dve suprotnosti, ocenjuje rediteljka Milja Mazarak:
– Jedan od likova dolazi iz malog mesta, provincije, samim tim nosi sve osobine, odnosno mane, koje nosi provincijska duša i devojka koja dolazi iz velikog grada, s druge strane. Ovi iz provincije često gledaju na ove iz velikog grada kao nešto što je bolje, više, a oni iz velikih gradova ovi uvek čeznu za ovim što nemaju. Dešava se taj sudar svetova.
Drugi član dvojca, Miloš Lazarov, smatra da se „sukob ne događa samo između likova, već se sukob događa između stavova“:
– Likovi razmenjuju puno stavova u toku predstave. Iako su likovi stvoreni sa njima, to nisu stavovi samo tih likova, već to mogu da budu stavovi svih nas, te je onda zbog toga i zanimljiva ova predstava, jer otkriva mnoge teme o kojima možemo svi da razmišljamo.
Na pitanje – kakvu ulogu religija igra u ovom delu i da li postoji i sukob sa njom, Miloš Lazarov odgovara:
– Zavisi kako se konzumira. Ako se „prekonzumira“, čovek se time može ugušiti, a ako se konzumira na pravi način, s određenom merom, u tom slučaju je i ona kiseonik, zato što ta pitanja koja mi postavljamo na početku svake sekvence jesu važna pitanja. Zato se postavljaju, pa se obrazlažu na različite načine.
U odgovoru na isto pitanje Sofija Mijatović je mišljenja da je u ovom dramskom delu religija uzeta kao okosnica koja ljude ograničava pravilima:
– Samo su uporedili trenutni svet sa načelima i kako to zapravo u praksi funkcioniše. Da li je uopšte moguće potpuno pratiti ta načela u današnjem vremenu? Sa svim stvarima koje nas danas okružuju, sa toliko malo prave ljubavi, a sa toliko više stvari koje nisu bitne, a kojima zatrpavamo sebe, onda kada dođemo prvi put u kontak s kiseonikom, tj. sa velikom ljubavlju, da li možemo da pratimo načela koja nam je nametnulo društvo i religija ili ne?
Oko jednog su se svi usaglasili – ljubav jeste kiseonik, lajtmotiv koji spaja sekvence predstave, a za moto predstave uzimaju repliku –„tražiti smisao u smislu jednostavno je nevaspitano i nekulturno“.
Minja Milovanovič, portal Krug
fotografije: Milica Šolajić Popović