Četvrti dan A.N.F.I. teatra odveo je posetioce „Anfiteatra“ na „ostrvo“ usred kraljevačke Čika Ljubine ulice u istoimenoj predstavi rađenoj po romanu Meše Selimovića
U predstavi „Ostrvo“ glumački par čine Ivana Terzić i Bratislav Janković.
Bratislav Janković ističe da je upravo u ovom romanu pronašao inspiraciju za predstavu, koja je postala njegov master rad i aktivno se igra od 2016. godine. Njeno izvođenje počelo je u Šabačkoj industriji kulture, a zatim je postala i deo repertoara Gradskog pozorišta Čačak.
Iako su predstave radjene po romanima „Derviš i smrt“ i „Tvrđava“, odavno imale premijeru na „daskama koje život znače“, ovo je jedina dramatizacija romana „Ostrvo“ koja se igra u pozorištu.
– Prava su dobijena od piščeve ćerke Maše Selimović, a ono što je preostalo jeste pregršt posla i rada koji, uz jedno ovakvo delo i ovakvog pisca, predstavljaju pravo uživanje za glumca – kaže Bratislav Janković.
Roman se možda nalazi u senci velikih romana, kao što su „Derviš i smrt“ i „Tvrđava“, ali to ni u kom slučaju ne umanjuje njegov kvalitet, te se često uz njegov naziv vezuje epitet – bezvremenski.
Janković smatra kako je ono bezvremensko u ovom delu, po njegovom mišljenju, upravo osnovna, egzistencijalna tema koja otvara mnoge druge teme koje se kroz nju provlače:
– Mi smo obradili 10 poglavlja romana, pošto je roman prilično hermetičan. Delo je prozno i teško je dramatizovati ga i napraviti dijaloge od njega. Ali najvažnija pitanja koja se postavljaju su – šta je to ostrvo, da li je svaki čovek ostrvo za sebe, da li smo zaista sami od kada se rodimo, pa do kraja. Kao i pitanja odnosa i povezanosti likova, da li mogu jedno bez drugog, da li čovek zaista može da funkcioniše tako.
Ovo prozno ostvarenje Meše Selimovića, nevelikog obima, ali ispunjeno samoćom, nezadovoljstvom i nespokojem, dramatizovano je u jednu egzistencijalnu dramu kojoj su svi na neki svoj način, makar i malim delom, pripadali. Stoga, kako glumci ističu, poruka se ne može definisati, već od nas samih zavisi.
Glavni likovi, Ivan i Katarina, starost provode na ostrvu, u materijalnom, ali i duhovnom siromaštvu, neispunjeni, zaboravljeni od ostatka sveta, čak i od sopstvene dece, otuđeni od sebe samih.
Svojevremeno je Meša Selimović o svojim junacima govorio sledeće:
„Kao da žive između prošlosti i budućnosti, u vremenu koje nema sebe: između tople patrijarhalne bezličnosti u kojoj je svako prisilno uklopljen u celinu i hladne savremene otuđenosti u kojoj svako nužno živi sam za sebe”.
Ovaj dramski prikaz nam je pokazao svakodnevne životne situacije nekoliko porodica, naizgled različite, ali jednako nesrećne i neispunjene, a na pitanje da li je i to ono što se kroz vreme ponavlja i čini roman bezvremenskim, glumac Bratislav Janković smatra da to prati svakog čoveka i da svako može u tome da se pronađe:
– Možda ne nužno ista sudbina, ali situacije koje čekaju sve nas. Možemo ih posmatrati kao neku vrstu opomene da je potrebno da se malo više razmisli o životu, o postupcima, načinu života, o kvalitetu života i odnosima prema drugim ljudima.
Minja Milovanović, portal Krug
fotografije: Milica Šolajić Popović